Sedeo je na mahovinom prekrivenoj klupi ispod punih listova krošnji bođoša stoletnog parka prepunog prolaznika, glave u rukama koje su se oslanjale na kolena i razmišljao o slici koju nije uspeo da proda. Dan pre nego što se uputio u Beograd na studije, devet godina ranije, na istom mestu zelenilo je imalo nekako svežiji sjaj a golubovi su bili tako pitomi da su se približavali i jeli iz ruke njemu i Mariji. Napregao se ne bi li je prepoznao u nekoj od silueta koje su se nalazile na udaljenosti do koje mu je pogled jedva sezao. Suknja sa volanima po njenoj meri i svileni suncobran rukom majstora napravljen učiniće je srećnom za rođendan. Njegove nekada nemarno razbacane romantične plave uvojke zamenila je kratko podšišana uredna frizura koja je, naoko, odavala utisak sigurnog i dobrim putem utabanog života. Ranije mu nije bilo svojstveno da se osami usred užurbane gomile a danas je razmišljao kako da naseli svoju samoću. Povijenog na klupi teško da bi ga, ne zagledajući, prepoznali oni koji su ga znali kao vedrog i nasmejanog atletski građenog mladića uvek spremnog na šalu.Brava na drvenoj masivnoj kapiji porodične kuće resko kliknu pod okretom ključa i pri prvom koraku u ajmfort začu se zvonak, odsečan i preteći glas koji je dolazio iz dubine velike kuće.- Ko je?- Ja sam tata, Milan. Kupio sam povrće na pijaci i malo prošetao gradom ne bih li sreo nekog poznatog. Je li me zvao neko?Na terasi u dvorištu pojavi se sa zadimljenom varjačom u ruci i belom keceljom oko pasa čovek od šezdesetak godina, nizak i krupan sa usukanim crnim brcima koji ga zadovoljno odmeri i blagim utešnim glasom odgovori odrično.- Ima vremena, poprimaćeš u životu još toliko telefonskih poziva da će ih biti veći broj nego što sam ja opiljaka od drveta istesao. Vidi majku koja te nestrpljivo čeka pa ćemo da ručamo.Robusan izgled i snažne ruke stolara, sa šakama svirača na klaviru, skrivale su vrlo dobrodušnog i jednostavnog čoveka koji je voleo da se vikendom elegantno uparadi u tamnoplavo odelo sa belim prugama i prsluk a da na glavu stavi kruti očuvan šešir star najmanje koliko i on sam.Majka je stajala pored prozora i zalivala cveće da bi se na bat njegovih koraka brzo okrenula i pošla mu u susret sa takvom radošću kao da ga nije ispratila nedugo pre toga. Na glavi je imala zavoj zbog sveže rane na čelu.- Tvoja sestra i tata su me pre podne pošteno izribali zbog nesmotrene povrede koja je mogla da bude i ozbiljnija, ali to je bilo jače od mene. Samo da si se vratio – reče majka grleći sina. Par dana ranije ugledavši ga na kapiji pala je u nesvest i povredila se.- Trebaće mi neko vreme da se adaptiram na ovakav, normalan život. Mnogo vremena je prošlo i iako sam ovde proveo najveći deo svoga života, potrebni su dani pa možda i meseci da se naviknem.Učiteljica u penziji prinela je ruku slepoočnici i autoritativno, sa osmehom, konstatovala – Sve polazi odavde mladiću moj mili, imaš našu podršku a ostalo je na tebi. Poznavajući te, sve probleme ćeš ubrzo rešiti kao da nisu ni postojali.Oko nogu im se sve vreme češao i umiljavao nemački ovčar Ajaks koji sve vreme odsustva nije zaboravio Milana koji ga je i doneo u kuću kao poklon od Marijinih roditelja.Zagrljeni se kroz hodnik pun drvenih kipova sa čudnim izrazima na licima uputiše u kuhinju odakle su dopirali primamljujući mirisi i zvuci gudačkog kvarteta sa radija.Posle obilnog ručka popili su kafu u salonu a Milan se duboko zagledao u dno porculanske šoljice kao da pogledom traži svoju sudbinu.
1 коментар
март 17, 2008 у 9:00 am
odlično napisano:)
pretpostavljam da je tekst dupliran greškom…