Tri želje

Скочи на коментаре

Brada mu je, mislio je, stajala dobro i činila mu intelektualnijim nesrazmerno lice. Prao ju je svakog vikenda u vreme dok je njegova žena davno isluženim brijačima uklanja malje sa nogu. Od sveg nekadašnjeg konfora života ostalo mu je, kao neprodata uspomena, samo jedno svečano odelo i tirkizna kravata, koje je ljubomorno čuvao u sklepanom ormanu memljivog nevelikog salaša. Lazina gospa Žuža, jedanaest godina starija Mađarica koja je iz dobre kuće izbačena, svakoga dana pogleda uprtog u nebo proklinjala je njihov brak potkrepljujući svoj stav tezom da je pedest kvadrata prašnjavog prostora za dve ribe u horoskopu isto tako dobro kao što je prošlog meseca skuvani paprikaš bio dobar za njihovog petla. Lazine preke naravi bojali su se samo oni koji ga deset godina nisu videli a Žuža ga je podbadala u trenucima njegovih pijanih pretnji, da ga se plaši onoliko koliko se već posečeno drvo boji sekire. Kada bi im, retko, neko slučajno nabasao na salaš veći deo razgovora sveo bi se na njihovu priču kako imaju savršen brak i kako su došli tu da žive jer je ona alergična na gradski smog a da je on odlučio da se bavi svojom pravom profesijom, poljoprivredom u kojoj je stručnjak za navodnjavanje kap-po kap. Dece nisu imali i u tome je bila njihova nesrazmerna sreća nad kojom su često likovali jer su ionako jedno drugom bili preveliki trošak. Deset bagremovih stubova obećan je poklon ženi za deset godina braka, dovoljno da bi doveli struju u nastambu koja samo što se nije srušila. U momentima takvih obećanja Žuža je bila spremna da se odšunja do najbližeg susednog salaša i odobrovolji muža večerom spravljenom od ukradene lovine.- Gospođo Žuža, pa vi ste lopov nesagledivih razmera, pair exellance. I zato vas posebno volim – likovao bi i udvarao se tada Laza i znalo se da naredne dve nedelje neće oprati umašćenu bradu ne bi li što duže uživao u miomirisima na žaru pečene poslastice. Nigde nisu išli i samo je ona jednom mesečno odlazila noću u nabavku kod prodavca od poverenja, daljeg rođaka.- Dolaze naši dani. Ponovo ćemo biti na mestu u društvu koje nam je nezasluženo oduzeto. Ti ćeš mi biti prvi savetnik a ja ću kao svaki direktor dobrostojeće firme stvari rešavati jednim migom – reči su kojima bi Laza vraćao svoju poljuljanu poziciju u očima Žuže.Od svih stvari najbolje su umeli da uzmu ono što nije njihovo, da pozajme pa da ne vrate, da uzmu a da niko ne zna a jednom su čak za ukradenu stvar bili debelo nagrađeni kada su je vratili kao navodni pošteni nalazači.Pre mesec dana na salašu iskrsne, niodakle, čovek koji zamoli za malo vode i u Lazi ispod brade prepozna direktora bankrotirane firme u kojoj je bio zaposlen.- Pa ti li si to Lazo jadan ne bio. Sto propalih ljudi i žandari te godinama traže pod zemljom i na zemlji a ti se u ovu jazbinu sakrio da na robiju ne odeš – iz prve reče čim ga ugleda.Zauzimajući istovremeno i nadređen i podređen stav, kako to samo on ume, pred nekadašnjim radnikom, Laza ga uvede u kuću na rakiju i objasni mu celu stvar pričom koju, eto, ne bi smeo da mu ispriča jer je od velikog značaja i poverenja, ali da je takva situacija da će mu ipak, pod zakletvom samo, reći.-  Ja sam prevaren pa onda tako i vi. Dece mi, hteo sam da vam izgradim stanove, zaposlim rodjake, pošaljem na more a vaše žene načinim damama. Mojim gazdama sam dao sve a posle sam morao sebi da kupujem slobodu na ratištima diljem naše mile stare države. Stasom sam poslednjih nekoliko godina sebi rezervisao prvo mesto u stroju. I vidi me gde sam sada? Meni je najgore – zaključi Laza.Nije išlo lako, toliko puta pronevereno poverenje ostavilo je traga na pomalo tupom fizičkom radniku koji je škiljio i treptao netremice ga gledajući čas srdito čas zbunjeno.- Kada se uskoro stvari zarotiraju, moja paradna limuzina biće svakog jutra prezana samo tebe na posao da doveze. Posao? Loša reč za tako nešto. To će biti uživanje bolje rečeno. Komandovaćeš stotinom fizikalaca i imati privilegiju da im smanjuješ platu po tvojoj volji. Resto će naravno ići tebi na ionako veliku gomilu novca.Priča je, prema očekivanju, počinjala da deluje što je vreme više prolazilo. Kao da mučenik i sam nije bio izložen teroru koji se sada njemu nudio da sprovodi. Laza se uzdržavao da ne zauzme prepoznatljiv stav iz vremena kada je bio bog i batina od koga su strepeli svi zaposleni, znajući da je stepen pokornosti srazmeran tačnosti primanja i visine iznosa ionako bedne plate. Svest slušaoca postajala je uzburkana nejasnim emocijama. Taj koji je bio predmet mržnje svih radnika, prevarenih, poniženih i ostavljenih na cedilu, ali koji je ipak uspeo da ih obmane, što njemu nikada ne bi pošlo za rukom i da je bio u situaciji, stajao je tu ispred njega sa svim slabostima i ljudskošću za koju nije ni slutio da je ima. Laza je delovao sve ubedljivije. Nakon par sati, duboko u noć, ostali su u mraku jer je Žuža slagala da nemaju više sveća. Nekadašnji radnik mu, ganut pričom i dodatno rakijom, ostavi nešto para da kupi hranu i sredstva za higijenu te se par trenutaka pre poslednjeg preostalog gutljaja iz flaše zavešta na ćutanje.Delovalo je da ne postoji ništa više na vidiku što bi narušilo harmoniju života na salašu. 

2 коментара

Објављено под Uncategorized