Zaustavljene kazaljke

Скочи на коментаре

Posle Posle pet godina Milan je opet stajao ispred telefonske govornice iz koje je obično zvao Mariju dok je preko ferija bila kod svojih u Beogradu. Njegovi nisu imali sluha za tu vezu jer je ona bila iz prebogate porodice i jer im je, kako su govorili, iskustvo nalagalo da je bolje da nađe devojku sličniju njegovom poreklu i staležu. Zaboravljali su da su istu pridiku roditelja imali i sami budući da je majka potekla iz poznate i ugledne somborske porodice intelektualaca a otac iz mnogočlane bukovačke radničke familije Pavlovića. Poznati su bili u čaršiji po priči da bi, da su kojim slučajem svi igrali fudbal, mogli čitav tim sami sastaviti. Sa  sve rezervnim igračima. Odmeravao je govornicu kao da treba da se obračuna sa njom. Prenu ga dodir po ramenu.- Koga ja to vidim i jedva prepoznajem. Milan Pavlović, najbolji košarkaš u gimnaziji, sjajni gitarista, ozloglašeni srcelomac devojaka i kasnije borac za studentska prava. Kako se ovih godina pričalo po somborskim sokacima, postao si i hrabar borac na ratištima kome se izgubio svaki trag jedne zvezdane noći prošle godine u bosanskim brdima. Čoveče vratio si se! – uskliknu mladić i nekoliko prolaznika se znatiželjno okrenu. Odmah je prepoznao Đorđa, sitnog i dve godine mlađeg druga iz škole koji se uvek trudio da se druži sa starijima. Zadržao je znatiželjni izraz koji su mu davale krupne plave oči na sitnoj glavi sa crnom ravnom kosom i naočarima koje je, sa malo promenjenim okvirima, nosio i danas. Prekinuo ga je u zvanju Marije, koje je u dugim hladnim noćima sanjao i iščekivao ali mu je ipak bilo drago što ga vidi.- Đorđe zvani Dudara, koji je na maturskoj žurci moje generacije, na koju smo ga prošvercovali, skoro pao u nesvest posle dve popijene dudove rakije. Ni traga nekadašnjoj simpatičnoj zbunjenosti ali je upornost u udvaranju devojkama, koju smo poredili sa strpljivošću kamenoresca, verovatno ostala. Kako si mi porastao u pravu momčinu – reče Milan i sa iskrenim radovanjem ga zagrli. On je bio prvi od starih drugara koje je sreo nakon što se posle par dana vratio kući. Đorđe mu je odmah postavio pitanje koje ga je peklo.- Ja se zabavljam sa Ivanom, onom sa kanala, tvojom srednjoškolskom ljubavi. Treba da se uzmemo.Blagi osmeh pređe Milanovim uglovima usana. Dudara očigledno nije znao za Mariju. Ivana je bila slatka gimnazijalka i njegova nekadašnja devojka ali su mu one koje su bile neprimetne u tom periodu kasnije bile mnogo zanimljivije nego ona. - Je li? Baš bih voleo da je vidim. Pretpostavljam da je još lepša nego što je bila i da će se baš obradovati kada me vidi – reče sa pogledom romantično uprtim u daljinu. Đorđe je znao da je to prepoznatljiva šala na način kojim su ga nekoliko godina plašili kada god bi uobrazio da iole ima šansi kod neke od školskih lepotica. Bio je to govor starih drugara srećnih što se ponovo vide. Milan je sa uzdahom olakšanja što neće ostvariti telefonski poziv koji mu je zadavao brige predložio da sednu u kafić na korzou u koji su ranije često svraćali. Računao je da će mu biti lakše da se danas opusti i pozove je sutra. Nogu pred nogu uputili su se uskim sokačetom kroz tunel od zelenila koji su činili bođoši. Milan uspravan i smirenog hoda a Dudara sa vremena na vreme poskakujući pored i oko njega, žustro gestikulirajući. Nesumnjivo, u grad se vratio prijatelj koji mu je nekoć bio idol. Đorđe nije otišao na fakultet ali je zadržao sklonost prema čitanju svih štampanih stvari do kojih je uspevao da dođe. U školi su ga svi cenili i smatrali posebnim jer je još kao osnovac uspeo da izleči od opake smrtne bolesti usamljenu staru komšinicu, ženu pokojnog generala, njene sudbinske ljubavi. Očaran njenom pričom koju je često tražio da čuje, kada je kao mali preskakao baštensku ogradu zbog najfinijih palačinki popunjenih pekmezom od ribizli, o ljubavi koju je osećala prema petnaest godina starijem vojniku za koga je znala da će joj jednoga dana biti muž. Zbog odbijanja da se bori u redovima Madžara poslali su ga u Sibir gde je bio zarobljen i ranjen bačen u jamu, zatrpan poginulima. Kada se poluživ izvukao odatle zarobila ga je druga vojska i poslala da peške ide kući znajući da taj put neće završiti. Čuvši da je negde u nekom dalekom Sibiru, ona je krenula put Rusije da ga nađe i već je bio u nesvesti kada ga je ugledala prepuštenog milosti opatica manastira. Onoga dana kada je pedeset godina kasnije ispustio dušu, u autobusu kojim se vraćala od njihove ćerke vrisnula je znavši da je skončao. Istovremeno je stao sat u njihovoj kući, tačno u minut. Niko joj nije davao nikakve šanse da preživi taj gubitak dok joj je Dudara, umišljajući da će jednoga dana završiti studije medicine, svakoga jutra donosio čaj koji je sam kuvao od najneobičnije kombinacije biljaka prikupljenih u obližnjoj šumici. Ritual pijenja isceljujućeg napitka obavljan je u venčanici koju je nosila kada se udavala i nogama podignutih na toplu peć založenu jasenom. Baka je danas već jako stara, i isto toliko zdrava, ali sa čvrstom odlukom da mu kada umre pokloni kuću jer nikoga od svojih nije imala. Prestala je i čaj da pije a venčanicu je nosila samo nedeljom posle kupanja i pred spavanje. Dudara je to odlučno odbijao jer bi mu, kako je ponosno govorio, umanjilo ugled među nadrilekarima i bacilo senku na njegovu naučnu motivaciju. Za odlazak na studije roditelji mu nisu imali dovoljno novca pa je odmah posle svršene srednje škole postao nastojnik u najstarijem gradskom hotelu i čvrst u nameri da jednoga dana osnuje sopstveni cirkus u kome će on biti zadužen za scenu gutanja vatre. Nemali broj ljudi je verovao u njegove posebne moći, što ga je izuzetno radovalo i davalo snagu za nove i najneverovatnije raznorazne pokušaje. - I pokupili su te u rezervu tri dana nakon što si diplomirao? Ne mogu da verujem – klimao je glavom Đorđe. Pre nego što im se približilo znano društvo koje je iz daljine prepoznalo Milana, upitao ga je:- I gde su sada Marija i mala Sonja?- Ne znam. Videću sutra. Valjda.

1 коментар

Објављено под Uncategorized