Rovovi posred naših bašta

Sedeo je na mahovinom prekrivenoj klupi ispod punih listova krošnji bođoša stoletnog parka prepunog prolaznika, glave u rukama koje su se oslanjale na kolena i razmišljao o slici koju nije uspeo da proda. Dan pre nego što se uputio u Beograd na studije, devet godina ranije, na istom mestu zelenilo je imalo nekako svežiji sjaj a golubovi su bili tako pitomi da su se približavali i jeli iz ruke njemu i Mariji. Napregao se ne bi li je prepoznao u nekoj od silueta koje su se nalazile na udaljenosti do koje mu je pogled jedva sezao. Suknja sa volanima po njenoj meri i svileni suncobran rukom majstora napravljen učiniće je srećnom za rođendan. Njegove nekada nemarno razbacane romantične plave uvojke zamenila je kratko podšišana uredna frizura koja je, naoko, odavala utisak sigurnog i dobrim putem utabanog života. Ranije mu nije bilo svojstveno da se osami usred užurbane gomile a danas je razmišljao kako da naseli svoju samoću. Povijenog na klupi teško da bi ga, ne zagledajući, prepoznali oni koji su ga znali kao vedrog i nasmejanog atletski građenog mladića uvek spremnog na šalu.Brava na drvenoj masivnoj kapiji porodične kuće resko kliknu pod okretom ključa i pri prvom koraku u ajmfort začu se zvonak, odsečan i preteći glas koji je dolazio iz dubine velike kuće.- Ko je?- Ja sam tata, Milan. Kupio sam povrće na pijaci i malo prošetao gradom ne bih li sreo nekog poznatog. Je li me zvao neko?Na terasi u dvorištu pojavi se sa zadimljenom varjačom u ruci i belom keceljom oko pasa čovek od šezdesetak godina, nizak i krupan sa usukanim crnim brcima koji ga zadovoljno odmeri i blagim utešnim glasom odgovori odrično.-  Ima vremena, poprimaćeš u životu još toliko telefonskih poziva da će ih biti veći broj nego što sam ja opiljaka od drveta istesao. Vidi majku koja te nestrpljivo čeka pa ćemo da ručamo.Robusan izgled i snažne ruke stolara, sa šakama svirača na klaviru, skrivale su vrlo dobrodušnog i jednostavnog čoveka koji je voleo da se vikendom elegantno uparadi u tamnoplavo odelo sa belim prugama i prsluk a da na glavu stavi kruti očuvan šešir star najmanje koliko i on sam.Majka je stajala pored prozora i zalivala cveće da bi se na bat njegovih koraka brzo okrenula i pošla mu u susret sa takvom radošću kao da ga nije ispratila nedugo pre toga. Na glavi je imala zavoj zbog sveže rane na čelu.- Tvoja sestra i tata su me pre podne pošteno izribali zbog nesmotrene povrede koja je mogla da bude i ozbiljnija, ali to je bilo jače od mene. Samo da si se vratio – reče majka grleći sina. Par dana ranije ugledavši ga na kapiji pala je u nesvest i povredila se.- Trebaće mi neko vreme da se adaptiram na ovakav, normalan život. Mnogo vremena je prošlo i iako sam ovde proveo najveći deo svoga života, potrebni su dani pa možda i meseci da se naviknem.Učiteljica u penziji prinela je ruku slepoočnici i autoritativno, sa osmehom, konstatovala – Sve polazi odavde mladiću moj mili, imaš našu podršku a ostalo je na tebi. Poznavajući te, sve probleme ćeš ubrzo rešiti kao da nisu ni postojali.Oko nogu im se sve vreme češao i umiljavao nemački ovčar Ajaks koji sve vreme odsustva nije zaboravio Milana koji ga je i doneo u kuću kao poklon od Marijinih roditelja.Zagrljeni se kroz hodnik pun drvenih kipova sa čudnim izrazima na licima uputiše u kuhinju odakle su dopirali primamljujući mirisi i zvuci gudačkog kvarteta sa radija.Posle obilnog ručka popili su kafu u salonu a Milan se duboko zagledao u dno porculanske šoljice kao da pogledom traži svoju sudbinu. 

Lele šizenje

„Kosovo nije na prodaju“, čitam na plakatima kojima je preplavljen čitav grad. Konstatacija koja može da se meri sa „visokoumnim“ mislima „Jedi, jer ako si gladan nisi sit“, „Podrum je obično niže od 5-tog sprata“ i „Crveno je crveno, praktično kao takvo“. 

A ko je u Srbiji bio za prodaju Kosova? Niko! “Kosovo nije na prodaju“ je slogan koji su smislili oni kojima je posao bio da Kosovo ostane u Srbiji. A zašto Kosovo danas nije u Srbiji? Da li su ljudi koji se ne bave politikom krivi za to? Dakle, posao nisu dobro obavili političari. 

Oni koju nisu bili sposobni da sačuvaju Kosovo opet nam se obraćaju sa patriotskim porukama, ni u jednom momentu ne govoreći o svojoj grešci, a sve zarad ostanka na vlasti, zbog šanse da nastave da nas obmanjuju. Čim „Kosovo nije na prodaju“ oni aludiraju da postoji neko iznutra ko hoće da ga proda, a nema, nikoga. Skidaju odgovornost sa sebe, i opet nas dele na patriote i virtualne izdajnike. To su ljudi koji ne žive na Kosovu i koji su ga nevešto politički branili. Čim su iscrpli svo svoje političko umeće, a to je veoma i mizerno malo, razmišljaju da nas angažuju za onaj deo koji je u Srbiji vrlo dobro poznat, da građani nadomeste njihovo političko neznanje. E pa neće moći ovoga puta, Kosovo ste prodali vi političari. Nije moj komšija Pera pregovarao sa Solanom. Nije Cvećarka Mira isla u Rambuje.

A da jeste, verovatno bi danas Kosovo bilo u Srbiji.

Tri želje

Brada mu je, mislio je, stajala dobro i činila mu intelektualnijim nesrazmerno lice. Prao ju je svakog vikenda u vreme dok je njegova žena davno isluženim brijačima uklanja malje sa nogu. Od sveg nekadašnjeg konfora života ostalo mu je, kao neprodata uspomena, samo jedno svečano odelo i tirkizna kravata, koje je ljubomorno čuvao u sklepanom ormanu memljivog nevelikog salaša. Lazina gospa Žuža, jedanaest godina starija Mađarica koja je iz dobre kuće izbačena, svakoga dana pogleda uprtog u nebo proklinjala je njihov brak potkrepljujući svoj stav tezom da je pedest kvadrata prašnjavog prostora za dve ribe u horoskopu isto tako dobro kao što je prošlog meseca skuvani paprikaš bio dobar za njihovog petla. Lazine preke naravi bojali su se samo oni koji ga deset godina nisu videli a Žuža ga je podbadala u trenucima njegovih pijanih pretnji, da ga se plaši onoliko koliko se već posečeno drvo boji sekire. Kada bi im, retko, neko slučajno nabasao na salaš veći deo razgovora sveo bi se na njihovu priču kako imaju savršen brak i kako su došli tu da žive jer je ona alergična na gradski smog a da je on odlučio da se bavi svojom pravom profesijom, poljoprivredom u kojoj je stručnjak za navodnjavanje kap-po kap. Dece nisu imali i u tome je bila njihova nesrazmerna sreća nad kojom su često likovali jer su ionako jedno drugom bili preveliki trošak. Deset bagremovih stubova obećan je poklon ženi za deset godina braka, dovoljno da bi doveli struju u nastambu koja samo što se nije srušila. U momentima takvih obećanja Žuža je bila spremna da se odšunja do najbližeg susednog salaša i odobrovolji muža večerom spravljenom od ukradene lovine.- Gospođo Žuža, pa vi ste lopov nesagledivih razmera, pair exellance. I zato vas posebno volim – likovao bi i udvarao se tada Laza i znalo se da naredne dve nedelje neće oprati umašćenu bradu ne bi li što duže uživao u miomirisima na žaru pečene poslastice. Nigde nisu išli i samo je ona jednom mesečno odlazila noću u nabavku kod prodavca od poverenja, daljeg rođaka.- Dolaze naši dani. Ponovo ćemo biti na mestu u društvu koje nam je nezasluženo oduzeto. Ti ćeš mi biti prvi savetnik a ja ću kao svaki direktor dobrostojeće firme stvari rešavati jednim migom – reči su kojima bi Laza vraćao svoju poljuljanu poziciju u očima Žuže.Od svih stvari najbolje su umeli da uzmu ono što nije njihovo, da pozajme pa da ne vrate, da uzmu a da niko ne zna a jednom su čak za ukradenu stvar bili debelo nagrađeni kada su je vratili kao navodni pošteni nalazači.Pre mesec dana na salašu iskrsne, niodakle, čovek koji zamoli za malo vode i u Lazi ispod brade prepozna direktora bankrotirane firme u kojoj je bio zaposlen.- Pa ti li si to Lazo jadan ne bio. Sto propalih ljudi i žandari te godinama traže pod zemljom i na zemlji a ti se u ovu jazbinu sakrio da na robiju ne odeš – iz prve reče čim ga ugleda.Zauzimajući istovremeno i nadređen i podređen stav, kako to samo on ume, pred nekadašnjim radnikom, Laza ga uvede u kuću na rakiju i objasni mu celu stvar pričom koju, eto, ne bi smeo da mu ispriča jer je od velikog značaja i poverenja, ali da je takva situacija da će mu ipak, pod zakletvom samo, reći.-  Ja sam prevaren pa onda tako i vi. Dece mi, hteo sam da vam izgradim stanove, zaposlim rodjake, pošaljem na more a vaše žene načinim damama. Mojim gazdama sam dao sve a posle sam morao sebi da kupujem slobodu na ratištima diljem naše mile stare države. Stasom sam poslednjih nekoliko godina sebi rezervisao prvo mesto u stroju. I vidi me gde sam sada? Meni je najgore – zaključi Laza.Nije išlo lako, toliko puta pronevereno poverenje ostavilo je traga na pomalo tupom fizičkom radniku koji je škiljio i treptao netremice ga gledajući čas srdito čas zbunjeno.- Kada se uskoro stvari zarotiraju, moja paradna limuzina biće svakog jutra prezana samo tebe na posao da doveze. Posao? Loša reč za tako nešto. To će biti uživanje bolje rečeno. Komandovaćeš stotinom fizikalaca i imati privilegiju da im smanjuješ platu po tvojoj volji. Resto će naravno ići tebi na ionako veliku gomilu novca.Priča je, prema očekivanju, počinjala da deluje što je vreme više prolazilo. Kao da mučenik i sam nije bio izložen teroru koji se sada njemu nudio da sprovodi. Laza se uzdržavao da ne zauzme prepoznatljiv stav iz vremena kada je bio bog i batina od koga su strepeli svi zaposleni, znajući da je stepen pokornosti srazmeran tačnosti primanja i visine iznosa ionako bedne plate. Svest slušaoca postajala je uzburkana nejasnim emocijama. Taj koji je bio predmet mržnje svih radnika, prevarenih, poniženih i ostavljenih na cedilu, ali koji je ipak uspeo da ih obmane, što njemu nikada ne bi pošlo za rukom i da je bio u situaciji, stajao je tu ispred njega sa svim slabostima i ljudskošću za koju nije ni slutio da je ima. Laza je delovao sve ubedljivije. Nakon par sati, duboko u noć, ostali su u mraku jer je Žuža slagala da nemaju više sveća. Nekadašnji radnik mu, ganut pričom i dodatno rakijom, ostavi nešto para da kupi hranu i sredstva za higijenu te se par trenutaka pre poslednjeg preostalog gutljaja iz flaše zavešta na ćutanje.Delovalo je da ne postoji ništa više na vidiku što bi narušilo harmoniju života na salašu. 

Zaustavljene kazaljke

Posle Posle pet godina Milan je opet stajao ispred telefonske govornice iz koje je obično zvao Mariju dok je preko ferija bila kod svojih u Beogradu. Njegovi nisu imali sluha za tu vezu jer je ona bila iz prebogate porodice i jer im je, kako su govorili, iskustvo nalagalo da je bolje da nađe devojku sličniju njegovom poreklu i staležu. Zaboravljali su da su istu pridiku roditelja imali i sami budući da je majka potekla iz poznate i ugledne somborske porodice intelektualaca a otac iz mnogočlane bukovačke radničke familije Pavlovića. Poznati su bili u čaršiji po priči da bi, da su kojim slučajem svi igrali fudbal, mogli čitav tim sami sastaviti. Sa  sve rezervnim igračima. Odmeravao je govornicu kao da treba da se obračuna sa njom. Prenu ga dodir po ramenu.- Koga ja to vidim i jedva prepoznajem. Milan Pavlović, najbolji košarkaš u gimnaziji, sjajni gitarista, ozloglašeni srcelomac devojaka i kasnije borac za studentska prava. Kako se ovih godina pričalo po somborskim sokacima, postao si i hrabar borac na ratištima kome se izgubio svaki trag jedne zvezdane noći prošle godine u bosanskim brdima. Čoveče vratio si se! – uskliknu mladić i nekoliko prolaznika se znatiželjno okrenu. Odmah je prepoznao Đorđa, sitnog i dve godine mlađeg druga iz škole koji se uvek trudio da se druži sa starijima. Zadržao je znatiželjni izraz koji su mu davale krupne plave oči na sitnoj glavi sa crnom ravnom kosom i naočarima koje je, sa malo promenjenim okvirima, nosio i danas. Prekinuo ga je u zvanju Marije, koje je u dugim hladnim noćima sanjao i iščekivao ali mu je ipak bilo drago što ga vidi.- Đorđe zvani Dudara, koji je na maturskoj žurci moje generacije, na koju smo ga prošvercovali, skoro pao u nesvest posle dve popijene dudove rakije. Ni traga nekadašnjoj simpatičnoj zbunjenosti ali je upornost u udvaranju devojkama, koju smo poredili sa strpljivošću kamenoresca, verovatno ostala. Kako si mi porastao u pravu momčinu – reče Milan i sa iskrenim radovanjem ga zagrli. On je bio prvi od starih drugara koje je sreo nakon što se posle par dana vratio kući. Đorđe mu je odmah postavio pitanje koje ga je peklo.- Ja se zabavljam sa Ivanom, onom sa kanala, tvojom srednjoškolskom ljubavi. Treba da se uzmemo.Blagi osmeh pređe Milanovim uglovima usana. Dudara očigledno nije znao za Mariju. Ivana je bila slatka gimnazijalka i njegova nekadašnja devojka ali su mu one koje su bile neprimetne u tom periodu kasnije bile mnogo zanimljivije nego ona. - Je li? Baš bih voleo da je vidim. Pretpostavljam da je još lepša nego što je bila i da će se baš obradovati kada me vidi – reče sa pogledom romantično uprtim u daljinu. Đorđe je znao da je to prepoznatljiva šala na način kojim su ga nekoliko godina plašili kada god bi uobrazio da iole ima šansi kod neke od školskih lepotica. Bio je to govor starih drugara srećnih što se ponovo vide. Milan je sa uzdahom olakšanja što neće ostvariti telefonski poziv koji mu je zadavao brige predložio da sednu u kafić na korzou u koji su ranije često svraćali. Računao je da će mu biti lakše da se danas opusti i pozove je sutra. Nogu pred nogu uputili su se uskim sokačetom kroz tunel od zelenila koji su činili bođoši. Milan uspravan i smirenog hoda a Dudara sa vremena na vreme poskakujući pored i oko njega, žustro gestikulirajući. Nesumnjivo, u grad se vratio prijatelj koji mu je nekoć bio idol. Đorđe nije otišao na fakultet ali je zadržao sklonost prema čitanju svih štampanih stvari do kojih je uspevao da dođe. U školi su ga svi cenili i smatrali posebnim jer je još kao osnovac uspeo da izleči od opake smrtne bolesti usamljenu staru komšinicu, ženu pokojnog generala, njene sudbinske ljubavi. Očaran njenom pričom koju je često tražio da čuje, kada je kao mali preskakao baštensku ogradu zbog najfinijih palačinki popunjenih pekmezom od ribizli, o ljubavi koju je osećala prema petnaest godina starijem vojniku za koga je znala da će joj jednoga dana biti muž. Zbog odbijanja da se bori u redovima Madžara poslali su ga u Sibir gde je bio zarobljen i ranjen bačen u jamu, zatrpan poginulima. Kada se poluživ izvukao odatle zarobila ga je druga vojska i poslala da peške ide kući znajući da taj put neće završiti. Čuvši da je negde u nekom dalekom Sibiru, ona je krenula put Rusije da ga nađe i već je bio u nesvesti kada ga je ugledala prepuštenog milosti opatica manastira. Onoga dana kada je pedeset godina kasnije ispustio dušu, u autobusu kojim se vraćala od njihove ćerke vrisnula je znavši da je skončao. Istovremeno je stao sat u njihovoj kući, tačno u minut. Niko joj nije davao nikakve šanse da preživi taj gubitak dok joj je Dudara, umišljajući da će jednoga dana završiti studije medicine, svakoga jutra donosio čaj koji je sam kuvao od najneobičnije kombinacije biljaka prikupljenih u obližnjoj šumici. Ritual pijenja isceljujućeg napitka obavljan je u venčanici koju je nosila kada se udavala i nogama podignutih na toplu peć založenu jasenom. Baka je danas već jako stara, i isto toliko zdrava, ali sa čvrstom odlukom da mu kada umre pokloni kuću jer nikoga od svojih nije imala. Prestala je i čaj da pije a venčanicu je nosila samo nedeljom posle kupanja i pred spavanje. Dudara je to odlučno odbijao jer bi mu, kako je ponosno govorio, umanjilo ugled među nadrilekarima i bacilo senku na njegovu naučnu motivaciju. Za odlazak na studije roditelji mu nisu imali dovoljno novca pa je odmah posle svršene srednje škole postao nastojnik u najstarijem gradskom hotelu i čvrst u nameri da jednoga dana osnuje sopstveni cirkus u kome će on biti zadužen za scenu gutanja vatre. Nemali broj ljudi je verovao u njegove posebne moći, što ga je izuzetno radovalo i davalo snagu za nove i najneverovatnije raznorazne pokušaje. - I pokupili su te u rezervu tri dana nakon što si diplomirao? Ne mogu da verujem – klimao je glavom Đorđe. Pre nego što im se približilo znano društvo koje je iz daljine prepoznalo Milana, upitao ga je:- I gde su sada Marija i mala Sonja?- Ne znam. Videću sutra. Valjda.